Вест - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону

Title
Idi na sadržaj
Насловна   ›   Вести   ›   Вест
Гујон за "Дијаспора дневно": Срби су увек били на страни истине и правде, верни својим коренима и идеалима
10.08.2023   
ДИРЕКТОР   

Један од стубова наше спољне политике јесте усмереност српске Владе на огромну дијаспору која живи расејана по свету.

 

У потреби да се наши људи ван матице поносе својим пореклом, традицијом и језиком свесрдно им помаже Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону и њен директор Арно Гујон.

 

Срби су га још пре две деценије упознали као младог француског хуманитарца, који је конвојима хране и основних потрепштина Србима на Косову и Метохији чинио живот лакшим и достојним човека. Сада већ скоро три године успешно настоји да српска дијаспора сарађује, повеже се и умрежи са матицом.

 

У ексклузивном интервјуу за наш портал, Гујон нам представља резултате рада Управе, говори о потенцијалу српске дијаспоре која све чешће жели да се врати у Србију, уз осврт на неколико личних питања која нам га приказују у светлу једног од највећих Срба несрпског порекла.

 

На челу сте једне од најважнијих институција Министарства спољних послова. За све ово време колико вршите функцију директора Управе, како сте задовољни постигнутим резултатима и где видите простор за додатни напредак?

 

– До пре две године ретко ко је знао за Управу за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, која је била мала јединица, без директора, у оквиру Министарства спољних послова. Драго ми је што је данас ситуација другачија. Не само у дијаспори и региону, где смо повећали број удружења с којима сарађујемо на пројектима за очување српског идентитета у расејању, већ и у самој Србији где људи препознају наш рад и важну улогу дијаспоре на културном, економском и политичком нивоу. Надам се да су резултати видљиви. Радимо пуно, обилазили смо српски народ широм региона и дијаспоре. Такође, примамо представнике српских удружења на састанке код нас како бисмо се упознали с њиховим проблемима. Покренули смо кампању информисања прогнаних Срба из Федерације преко наших амбасада, удружења, цркава и на друштвеним мрежама, као и оснивање Канцеларије за правну помоћ Србима из Федерације у Београду, јер су у процесу усклађивања земљишне књиге и катастра могли да остану без своје имовине у ФБиХ. Као резултат, имамо 10.000 покренутих правних поступака, чиме ће више од 57.000 хектара земље остати у српском власништву. Осим редовних финансирања културних пројеката наших организација у региону и дијаспори, планирамо и да наставимо с подршком економским самоодрживим пројектима које смо у претходне две године лансирали као пилот пројекте. Тренутно имамо летње кампове за децу из региона, у којима ће у Србији боравити њих 800, упознати се с Београдом и обићи историјске знаменитости.

 

 

Управа годишње реализује између 300 и 400 пројеката у српској дијаспори широм света уз велику подршку државе Србије. На који начин се врши селекција пројеката и шта се до сада постигло подршком? Који су најопипљивији резултати те подршке?

 

– Управа је подржала разноврсне пројекте чији је циљ очување језика, идентитета и културе. Отворили смо 34 нове допунске школе широм света. Имамо пројекте које смо радили с црквама, јер се у њима окупља наша дијаспора свуда у свету. Такође, подржали смо многе културне, пре свега фолклорне манифестације, јер за Србе фолклор је више од игре, има важну улогу у очувању идентитета народа, па смо помагали у набавци народних ношњи. Поред подршке културним пројектима, Управа је подржала одрживе пројекте за најугроженије Србе у Федерацији, у Босанском Петровцу, Грахову и у Посавини и на северу Црне Горе у Пљевљима, где смо помогли купујући стоку и пољопривредне машине.

 

Због чега је важно оснивање српских допунских школа у иностранству и колико образовање може да допринесе очувању нашег језика и писма? Да ли сте задовољни одзивом деце и родитеља?

 

– Отворили смо 34 нове допунске школе од Русије, Малте, Холандије до Аустрије, Шпаније и Португалије. У нашим школама деца уче језик, али и о култури, историји, упознају се и друже с другом децом на матерњем језику. Имао сам прилику да обиђем школе које је основала Управа на почетку њиховог рада и годину дана касније. Одушевио сам се напретком деце, колико лагодније и самоувереније говоре српски. Кад једно дете у дијаспори зна српски, значи да један српски дом говори српски и да ће знања матерњег језика наставити да се преносе из генерације у генерацију. У септембру отварамо три нове допунске школе у Северној Америци, у Милвокију, Чикагу и Фениксу. То је резултат наше посете Вашингтону зимус, када је амбасадор Марко Ђурић организовао велики скуп српске дијаспоре из Америке где смо и договорили овај пројекат. Имали смо одличну сарадњу с Министарством просвете и министром Бранком Ружићем који је подржао нашу идеју, тако да се свака нова школа, годину дана после покретања, прикључује систему тог Министарства.

 

 

Изјавили сте да данас у свету живи неколико милиона Срба и да би се доживео процват када би се само један део њих вратио у Србију. Шта све држава, па самим тим и Управа, ради по том питању?

 

– Често се истиче значај дијаспоре у економском смислу, али дијаспора има и велики демографски потенцијал. Постоји тренд враћања у Србију и ту је наша улога битна. Управа не може да утиче на то да ли ће неко да оде одавде или ће хтети да се врати, али оно што је сигурно, ако бисмо успели да очувамо код припадника друге и треће генерације српски језик и идентитет, тада могућност за повратак постоји. Ако наша деца рођена у иностранству не знају ко су, одакле су и не знају матерњи језик, свакако да је повратак немогућ. Зато ми индиректно преко разних пројеката утичемо и на евентуални повратак у земљу. Ту је и тим „Тачка повратка“ који, при кабинету премијерке Ане Брнабић, ради врло конкретан посао око помоћи повратницима, одговора на њихова питања и недоумице. У првој години ковида, на основу истраживања које је радио програм УН за развој, вратило се око 90.000 људи и први пут да се више људи вратило него што је отишло. Верујем да ће се људи све више враћати у Србију, јер се развија и самим тим се економски јаз између ње и западних земаља смањује. Поред тога, сачувала је традиционалне вредности, за породице је безбеднији живот у Србији него када сте у предграђу великих градова западне Европе где већина наших људи живи.

 

 

Можете ли да упоредите положај Срба у региону у односу на остатак Европе и света и шта све може да се учини да тај положај буде бољи?

 

– Положај Срба у земљама региона различит је од државе до државе. Није исто бити Србин у Љубљани и Гламочу. Сваку земљу пратимо посебно и имамо списак нерешених питања. Оно што је заједничко је да је српски народ аутохтон у свим земљама региона, да ту живи од давнина. Негде се поштују српски језик и ћирилица, негде не. Наша улога је да приликом сусрета с представницима земаља у окружењу покрећемо питања која су важна за српски народ, примера ради, зашто Срби немају статус националне мањине или одређена права, за разлику од њихових сународника који то имају у Србији, иако су мање бројни, или зашто је ћирилица потиснута? Поред редовних финансирања културних пројеката наших организација у региону и дијаспори, пошто нам је, на предлог председника Александра Вучића, буџет за регион ове године увећан три пута, планирамо и да наставимо с подршком економским самоодрживим пројектима које смо у претходне две године лансирали као пилот пројекте.

 

На који би начин Управа као посредник између Владе и дијаспоре могла да реши проблем увођења рестриктивних пореских мера према нашим људима тамо?

 

– Пословни људи из дијаспоре с великим капиталом су улагали и улажу у Србији баш као што то раде и све друге стране компаније. Оно на чему радимо с Привредном комором Србије је улагање инвеститора с мањим капиталом, који су уштедели новац и желели би да улажу у свој завичај, али не знају како и где. Планирамо организовање пословних форума у дијаспори где ће се они информисати о профитабилним пројектима мањег обима. Овде не говорим о хуманитарној помоћи или помоћи својој породици, већ о инвестицијама где постоји ризик као и код сваког посла, али које, ако успеју, могу да буду уносне за инвеститоре из дијаспоре.

 

Како се у Вама јавило интересовање да помогнете Србима на КиМ после мартовског погрома 2004. и да ли је било лако бити на страни “злочинаца” у време најжешће светске медијске пропаганде вођене против српског народа?

 

– Имао сам ту срећу што сам од свог оца, када сам имао 13 година, могао да чујем истините приче о Србији и Србима, о томе шта се дешава на Балкану. Док смо били изложени медијској пропаганди против Срба, мој отац је успевао да разлучи истину од лажи, пропаганду од истинитог извештаја. Увидели смо да је Србији и Србима учињена велика неправда, разговарали на ту тему у кругу породице. Када је професор историје оправдао бомбардовање РТС и уопште разлоге за НАТО бомбардовање тадашње Југославије, јавио сам се и рекао да, тако што бомбардујемо нама пријатељски народ, не чинимо хуманитарно дело и да је убијање новинара ратни злочин. После мартовског погрома 2004. године, мој брат и ја смо дошли на идеју да продајемо колаче на излазу из цркве у Греноблу, недељом ујутру. Колаче су спремале моја мајка и сестра. Кад смо скупили 60 евра, могли смо да напунимо резервоар, са 1.500 евра могли смо да изнајмимо комби. Србија је, од Првог светског рата до данас, остала верна себи и својим идеалима. Међутим, савезници су променили страну и нашли се преко пута српског народа. Србија је на страни истине и правде, а надам се да ће и друге државе у западном свету да се врате својим коренима и себи и да ће опет бити уз Србију.

 

Колико сте кроз хуманитарне акције “Солидарност за Косово” стекли пријатеља у српским енклавама на КиМ и да ли још увек и како одржавате те контакте?

 

– На Косову и Метохији стекао сам доста пријатеља, кумове. Проблем ми је последњих пет година, јер ми је забрањен улазак и исто толико се судим пред приштинским судовима због забране, али само ме шетају од суда до суда. Волео бих да сам могао да одем на Косово заједно с божићним конвојем моје организације, као што сам то чинио пре забране уласка. Фале ми људи одатле, пријатељи, волео сам и да обилазим српске манастире тако да се надам да ћу поново моћи да посетим свету српску земљу.

 

Која Вам лична животна прича са Космета још увек “огреје душу”, али и стегне срце?

 

– Када сам први пут био на Косову, народ се окупио у миру и пригушеној радости. Делили смо поклоне. Достојанствено су их примали наши домаћини, а чинило се да ће сваког тренутка заплакати. Једној девојчици, можда је имала највише десет година, пружио сам лутку. Нешто је говорила, а када су ми превели шта је рекла, сазнао сам да је то њена прва лутка у животу. Грло ми се стегло. Мислио сам да тежег тренутка од овог нема, али сам се тек у енклавама суочио са ужасним условима живота у којима живе Срби и њихова деца. Преда мном је био простор опасан жицом. Круг слободе у коме се учи, стасава, спознаје сва окрутност живота о коме се у свету ништа не зна.

 

У Београду живите, овде сте засновали породицу. Колико Вам је важно да у васпитању своје деце разговарате о подвизима српских хероја, као што сте и сами били у прилици да се у свом детињству кроз приче оца и деде упознајете са њима?

 

– Важно је да деца добију од малих ногу узоре и вредности који ће их пратити кроз живот. Мене је обликовало оно што су ми говорили отац и деда о историјским херојима и ја данас својој деци тако говорим. Пошто нам је Видовдан слава, деца знају ко је цар Лазар и зашто је одабрао да жртвује свој живот и земаљско богатство за свој народ и слободу. Пошто је показао херојство на бојном пољу, остао је упамћен у народу и дан данас је пример, светац. Деци сам причао да је зато постао заштитник наше породице. Моја су деца још мала, али знају и о Карађорђу, Милошу Обилићу, Марку Краљевићу. Водио сам их у Храм светог Саве, конак Књегиње Љубице и у неке музеје. Покушавам њиховим, дечјим језиком, да им објасним ко су хероји и да су се они жртвовали да бисмо ми данас живели слободно.

 

Србе сте одлично упознали за скоро две деценије најнепосреднијег контакта са њима, а сада сте у прилици да се срећете са нашим људима у дијаспори. Имате ли осећај да је сваки Србин, ма где живео, поносан на своје порекло и да ли тај понос има своје утемељење?

 

– Срби су веома поносни на своје порекло, идентитет и историју, што је потпуно оправдано с обзиром на ратне подвиге, домете у књижевности, науци… Можда је тај понос још израженији него код других, јер пет векова Срби нису имали државу док су били под Турцима и улагали су веће напоре да се сачувају, да опстану а да не изгубе идентитет.

 

 

Да ли Вам годи поређење са великим хуманистом и србофилом др Арчибалдом Рајсом?

 

– Пошто је Арчибалд Рајс највећи Србин несрпског порекла свакако заслужује да се успомена на њега негује. Иако ми поређење с њим ласка, нисам сигуран да сам заслужио да будем поређен с историјском личношћу као што је био Рајс. Трудићу се да оправдам поверење које ми је дато.

 

У низу признања које сте добили за свој досадашњи хуманитарни и друштвени рад у Србији, које можете да издвојите и због чега?

 

– Издвојио бих Орден Светог Саве првог реда који ми је 2018. доделио патријарх Иринеј, јер је то највеће признање СПЦ и имао сам част да будем један од најмлађих добитника. Други је златна медаља председника Републике коју сам добио 2016. године. Ова два признања су ми најзначајнија, јер симболизују два стуба на која се Срби ослањају, а то су црква и држава, и мени значи што су препознали мој хуманитарни рад.

 

Ако можете да одлучите, који православни храм бисте назвали местом највећег духовног блаженства које сте осетили и зашто?

 

– Кад сам први пут био у манастиру Високи Дечани 2007. године, открио сам духовност, и то не само због лепоте здања, које је импресивно, већ због људи који ту живе, због монаха који дају печат и дух манастирском здању. Манастири на КиМ нису само објекти, музеји, то су жива места на којима постоји невероватна енергија. У Високим Дечанима смо се крстили моја старија ћерка Милена и ја, тамо сам се венчао са супругом Иваном и дао духовну димензију мојој породици.

 

Извор: Дијаспора дневно

Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону © Сва права задржана
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
МИНИСТАРСТВО СПОЉНИХ ПОСЛОВА
Управа за сарадњу с дијаспором
и Србима у региону
Nazad na sadržaj