Jedan od stubova naše spoljne politike jeste usmerenost srpske Vlade na ogromnu dijasporu koja živi rasejana po svetu.
U potrebi da se naši ljudi van matice ponose svojim poreklom, tradicijom i jezikom svesrdno im pomaže Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu i njen direktor Arno Gujon.
Srbi su ga još pre dve decenije upoznali kao mladog francuskog humanitarca, koji je konvojima hrane i osnovnih potrepština Srbima na Kosovu i Metohiji činio život lakšim i dostojnim čoveka. Sada već skoro tri godine uspešno nastoji da srpska dijaspora sarađuje, poveže se i umreži sa maticom.
U ekskluzivnom intervjuu za naš portal, Gujon nam predstavlja rezultate rada Uprave, govori o potencijalu srpske dijaspore koja sve češće želi da se vrati u Srbiju, uz osvrt na nekoliko ličnih pitanja koja nam ga prikazuju u svetlu jednog od najvećih Srba nesrpskog porekla.
Na čelu ste jedne od najvažnijih institucija Ministarstva spoljnih poslova. Za sve ovo vreme koliko vršite funkciju direktora Uprave, kako ste zadovoljni postignutim rezultatima i gde vidite prostor za dodatni napredak?
– Do pre dve godine retko ko je znao za Upravu za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, koja je bila mala jedinica, bez direktora, u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Drago mi je što je danas situacija drugačija. Ne samo u dijaspori i regionu, gde smo povećali broj udruženja s kojima sarađujemo na projektima za očuvanje srpskog identiteta u rasejanju, već i u samoj Srbiji gde ljudi prepoznaju naš rad i važnu ulogu dijaspore na kulturnom, ekonomskom i političkom nivou. Nadam se da su rezultati vidljivi. Radimo puno, obilazili smo srpski narod širom regiona i dijaspore. Takođe, primamo predstavnike srpskih udruženja na sastanke kod nas kako bismo se upoznali s njihovim problemima. Pokrenuli smo kampanju informisanja prognanih Srba iz Federacije preko naših ambasada, udruženja, crkava i na društvenim mrežama, kao i osnivanje Kancelarije za pravnu pomoć Srbima iz Federacije u Beogradu, jer su u procesu usklađivanja zemljišne knjige i katastra mogli da ostanu bez svoje imovine u FBiH. Kao rezultat, imamo 10.000 pokrenutih pravnih postupaka, čime će više od 57.000 hektara zemlje ostati u srpskom vlasništvu. Osim redovnih finansiranja kulturnih projekata naših organizacija u regionu i dijaspori, planiramo i da nastavimo s podrškom ekonomskim samoodrživim projektima koje smo u prethodne dve godine lansirali kao pilot projekte. Trenutno imamo letnje kampove za decu iz regiona, u kojima će u Srbiji boraviti njih 800, upoznati se s Beogradom i obići istorijske znamenitosti.
Uprava godišnje realizuje između 300 i 400 projekata u srpskoj dijaspori širom sveta uz veliku podršku države Srbije. Na koji način se vrši selekcija projekata i šta se do sada postiglo podrškom? Koji su najopipljiviji rezultati te podrške?
– Uprava je podržala raznovrsne projekte čiji je cilj očuvanje jezika, identiteta i kulture. Otvorili smo 34 nove dopunske škole širom sveta. Imamo projekte koje smo radili s crkvama, jer se u njima okuplja naša dijaspora svuda u svetu. Takođe, podržali smo mnoge kulturne, pre svega folklorne manifestacije, jer za Srbe folklor je više od igre, ima važnu ulogu u očuvanju identiteta naroda, pa smo pomagali u nabavci narodnih nošnji. Pored podrške kulturnim projektima, Uprava je podržala održive projekte za najugroženije Srbe u Federaciji, u Bosanskom Petrovcu, Grahovu i u Posavini i na severu Crne Gore u Pljevljima, gde smo pomogli kupujući stoku i poljoprivredne mašine.
Zbog čega je važno osnivanje srpskih dopunskih škola u inostranstvu i koliko obrazovanje može da doprinese očuvanju našeg jezika i pisma? Da li ste zadovoljni odzivom dece i roditelja?
– Otvorili smo 34 nove dopunske škole od Rusije, Malte, Holandije do Austrije, Španije i Portugalije. U našim školama deca uče jezik, ali i o kulturi, istoriji, upoznaju se i druže s drugom decom na maternjem jeziku. Imao sam priliku da obiđem škole koje je osnovala Uprava na početku njihovog rada i godinu dana kasnije. Oduševio sam se napretkom dece, koliko lagodnije i samouverenije govore srpski. Kad jedno dete u dijaspori zna srpski, znači da jedan srpski dom govori srpski i da će znanja maternjeg jezika nastaviti da se prenose iz generacije u generaciju. U septembru otvaramo tri nove dopunske škole u Severnoj Americi, u Milvokiju, Čikagu i Feniksu. To je rezultat naše posete Vašingtonu zimus, kada je ambasador Marko Đurić organizovao veliki skup srpske dijaspore iz Amerike gde smo i dogovorili ovaj projekat. Imali smo odličnu saradnju s Ministarstvom prosvete i ministrom Brankom Ružićem koji je podržao našu ideju, tako da se svaka nova škola, godinu dana posle pokretanja, priključuje sistemu tog Ministarstva.
Izjavili ste da danas u svetu živi nekoliko miliona Srba i da bi se doživeo procvat kada bi se samo jedan deo njih vratio u Srbiju. Šta sve država, pa samim tim i Uprava, radi po tom pitanju?
– Često se ističe značaj dijaspore u ekonomskom smislu, ali dijaspora ima i veliki demografski potencijal. Postoji trend vraćanja u Srbiju i tu je naša uloga bitna. Uprava ne može da utiče na to da li će neko da ode odavde ili će hteti da se vrati, ali ono što je sigurno, ako bismo uspeli da očuvamo kod pripadnika druge i treće generacije srpski jezik i identitet, tada mogućnost za povratak postoji. Ako naša deca rođena u inostranstvu ne znaju ko su, odakle su i ne znaju maternji jezik, svakako da je povratak nemoguć. Zato mi indirektno preko raznih projekata utičemo i na eventualni povratak u zemlju. Tu je i tim „Tačka povratka“ koji, pri kabinetu premijerke Ane Brnabić, radi vrlo konkretan posao oko pomoći povratnicima, odgovora na njihova pitanja i nedoumice. U prvoj godini kovida, na osnovu istraživanja koje je radio program UN za razvoj, vratilo se oko 90.000 ljudi i prvi put da se više ljudi vratilo nego što je otišlo. Verujem da će se ljudi sve više vraćati u Srbiju, jer se razvija i samim tim se ekonomski jaz između nje i zapadnih zemalja smanjuje. Pored toga, sačuvala je tradicionalne vrednosti, za porodice je bezbedniji život u Srbiji nego kada ste u predgrađu velikih gradova zapadne Evrope gde većina naših ljudi živi.
Možete li da uporedite položaj Srba u regionu u odnosu na ostatak Evrope i sveta i šta sve može da se učini da taj položaj bude bolji?
– Položaj Srba u zemljama regiona različit je od države do države. Nije isto biti Srbin u Ljubljani i Glamoču. Svaku zemlju pratimo posebno i imamo spisak nerešenih pitanja. Ono što je zajedničko je da je srpski narod autohton u svim zemljama regiona, da tu živi od davnina. Negde se poštuju srpski jezik i ćirilica, negde ne. Naša uloga je da prilikom susreta s predstavnicima zemalja u okruženju pokrećemo pitanja koja su važna za srpski narod, primera radi, zašto Srbi nemaju status nacionalne manjine ili određena prava, za razliku od njihovih sunarodnika koji to imaju u Srbiji, iako su manje brojni, ili zašto je ćirilica potisnuta? Pored redovnih finansiranja kulturnih projekata naših organizacija u regionu i dijaspori, pošto nam je, na predlog predsednika Aleksandra Vučića, budžet za region ove godine uvećan tri puta, planiramo i da nastavimo s podrškom ekonomskim samoodrživim projektima koje smo u prethodne dve godine lansirali kao pilot projekte.
Na koji bi način Uprava kao posrednik između Vlade i dijaspore mogla da reši problem uvođenja restriktivnih poreskih mera prema našim ljudima tamo?
– Poslovni ljudi iz dijaspore s velikim kapitalom su ulagali i ulažu u Srbiji baš kao što to rade i sve druge strane kompanije. Ono na čemu radimo s Privrednom komorom Srbije je ulaganje investitora s manjim kapitalom, koji su uštedeli novac i želeli bi da ulažu u svoj zavičaj, ali ne znaju kako i gde. Planiramo organizovanje poslovnih foruma u dijaspori gde će se oni informisati o profitabilnim projektima manjeg obima. Ovde ne govorim o humanitarnoj pomoći ili pomoći svojoj porodici, već o investicijama gde postoji rizik kao i kod svakog posla, ali koje, ako uspeju, mogu da budu unosne za investitore iz dijaspore.
Kako se u Vama javilo interesovanje da pomognete Srbima na KiM posle martovskog pogroma 2004. i da li je bilo lako biti na strani “zločinaca” u vreme najžešće svetske medijske propagande vođene protiv srpskog naroda?
– Imao sam tu sreću što sam od svog oca, kada sam imao 13 godina, mogao da čujem istinite priče o Srbiji i Srbima, o tome šta se dešava na Balkanu. Dok smo bili izloženi medijskoj propagandi protiv Srba, moj otac je uspevao da razluči istinu od laži, propagandu od istinitog izveštaja. Uvideli smo da je Srbiji i Srbima učinjena velika nepravda, razgovarali na tu temu u krugu porodice. Kada je profesor istorije opravdao bombardovanje RTS i uopšte razloge za NATO bombardovanje tadašnje Jugoslavije, javio sam se i rekao da, tako što bombardujemo nama prijateljski narod, ne činimo humanitarno delo i da je ubijanje novinara ratni zločin. Posle martovskog pogroma 2004. godine, moj brat i ja smo došli na ideju da prodajemo kolače na izlazu iz crkve u Grenoblu, nedeljom ujutru. Kolače su spremale moja majka i sestra. Kad smo skupili 60 evra, mogli smo da napunimo rezervoar, sa 1.500 evra mogli smo da iznajmimo kombi. Srbija je, od Prvog svetskog rata do danas, ostala verna sebi i svojim idealima. Međutim, saveznici su promenili stranu i našli se preko puta srpskog naroda. Srbija je na strani istine i pravde, a nadam se da će i druge države u zapadnom svetu da se vrate svojim korenima i sebi i da će opet biti uz Srbiju.
Koliko ste kroz humanitarne akcije “Solidarnost za Kosovo” stekli prijatelja u srpskim enklavama na KiM i da li još uvek i kako održavate te kontakte?
– Na Kosovu i Metohiji stekao sam dosta prijatelja, kumove. Problem mi je poslednjih pet godina, jer mi je zabranjen ulazak i isto toliko se sudim pred prištinskim sudovima zbog zabrane, ali samo me šetaju od suda do suda. Voleo bih da sam mogao da odem na Kosovo zajedno s božićnim konvojem moje organizacije, kao što sam to činio pre zabrane ulaska. Fale mi ljudi odatle, prijatelji, voleo sam i da obilazim srpske manastire tako da se nadam da ću ponovo moći da posetim svetu srpsku zemlju.
Koja Vam lična životna priča sa Kosmeta još uvek “ogreje dušu”, ali i stegne srce?
– Kada sam prvi put bio na Kosovu, narod se okupio u miru i prigušenoj radosti. Delili smo poklone. Dostojanstveno su ih primali naši domaćini, a činilo se da će svakog trenutka zaplakati. Jednoj devojčici, možda je imala najviše deset godina, pružio sam lutku. Nešto je govorila, a kada su mi preveli šta je rekla, saznao sam da je to njena prva lutka u životu. Grlo mi se steglo. Mislio sam da težeg trenutka od ovog nema, ali sam se tek u enklavama suočio sa užasnim uslovima života u kojima žive Srbi i njihova deca. Preda mnom je bio prostor opasan žicom. Krug slobode u kome se uči, stasava, spoznaje sva okrutnost života o kome se u svetu ništa ne zna.
U Beogradu živite, ovde ste zasnovali porodicu. Koliko Vam je važno da u vaspitanju svoje dece razgovarate o podvizima srpskih heroja, kao što ste i sami bili u prilici da se u svom detinjstvu kroz priče oca i dede upoznajete sa njima?
– Važno je da deca dobiju od malih nogu uzore i vrednosti koji će ih pratiti kroz život. Mene je oblikovalo ono što su mi govorili otac i deda o istorijskim herojima i ja danas svojoj deci tako govorim. Pošto nam je Vidovdan slava, deca znaju ko je car Lazar i zašto je odabrao da žrtvuje svoj život i zemaljsko bogatstvo za svoj narod i slobodu. Pošto je pokazao herojstvo na bojnom polju, ostao je upamćen u narodu i dan danas je primer, svetac. Deci sam pričao da je zato postao zaštitnik naše porodice. Moja su deca još mala, ali znaju i o Karađorđu, Milošu Obiliću, Marku Kraljeviću. Vodio sam ih u Hram svetog Save, konak Knjeginje Ljubice i u neke muzeje. Pokušavam njihovim, dečjim jezikom, da im objasnim ko su heroji i da su se oni žrtvovali da bismo mi danas živeli slobodno.
Srbe ste odlično upoznali za skoro dve decenije najneposrednijeg kontakta sa njima, a sada ste u prilici da se srećete sa našim ljudima u dijaspori. Imate li osećaj da je svaki Srbin, ma gde živeo, ponosan na svoje poreklo i da li taj ponos ima svoje utemeljenje?
– Srbi su veoma ponosni na svoje poreklo, identitet i istoriju, što je potpuno opravdano s obzirom na ratne podvige, domete u književnosti, nauci… Možda je taj ponos još izraženiji nego kod drugih, jer pet vekova Srbi nisu imali državu dok su bili pod Turcima i ulagali su veće napore da se sačuvaju, da opstanu a da ne izgube identitet.
Da li Vam godi poređenje sa velikim humanistom i srbofilom dr Arčibaldom Rajsom?
– Pošto je Arčibald Rajs najveći Srbin nesrpskog porekla svakako zaslužuje da se uspomena na njega neguje. Iako mi poređenje s njim laska, nisam siguran da sam zaslužio da budem poređen s istorijskom ličnošću kao što je bio Rajs. Trudiću se da opravdam poverenje koje mi je dato.
U nizu priznanja koje ste dobili za svoj dosadašnji humanitarni i društveni rad u Srbiji, koje možete da izdvojite i zbog čega?
– Izdvojio bih Orden Svetog Save prvog reda koji mi je 2018. dodelio patrijarh Irinej, jer je to najveće priznanje SPC i imao sam čast da budem jedan od najmlađih dobitnika. Drugi je zlatna medalja predsednika Republike koju sam dobio 2016. godine. Ova dva priznanja su mi najznačajnija, jer simbolizuju dva stuba na koja se Srbi oslanjaju, a to su crkva i država, i meni znači što su prepoznali moj humanitarni rad.
Ako možete da odlučite, koji pravoslavni hram biste nazvali mestom najvećeg duhovnog blaženstva koje ste osetili i zašto?
– Kad sam prvi put bio u manastiru Visoki Dečani 2007. godine, otkrio sam duhovnost, i to ne samo zbog lepote zdanja, koje je impresivno, već zbog ljudi koji tu žive, zbog monaha koji daju pečat i duh manastirskom zdanju. Manastiri na KiM nisu samo objekti, muzeji, to su živa mesta na kojima postoji neverovatna energija. U Visokim Dečanima smo se krstili moja starija ćerka Milena i ja, tamo sam se venčao sa suprugom Ivanom i dao duhovnu dimenziju mojoj porodici.
Izvor: Dijaspora dnevno