Direktor Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu boravio je u Temišvaru povodom Savindana, posetivši srpsku zajednicu. Tom prilikom dao je intervju za jedini srpski nedeljnik "Naša reč", koji prenosimo u celosti.
-Kada ste prvi put čuli za Srbe u Rumuniji?
"Prvi put sam u Temišvaru bio pre desetak godina sa suprugom, došli smo na dva dana da obiđemo grad. Nismo ni znali da ima Srba u Temišvaru. Sećam se da smo baš slučajno ušli u Srpsku sabornu crkvu na Trgu ujedinjenja, gde smo čuli srpski jezik i shvatili o čemu se radi. Posle toga smo se raspitivali o postojanju Srba u ovim krajevima. Tako sam otkrio Srbe u Rumuniji", kaže Arno Gujon.
-Zatičemo Vas u zvaničnoj poseti srpskoj zajednici gde ste prisustvovali svetosavskim proslavama. Kako sliku sada imate o Srbima u Rumuniji?
"Deluje mi izuzetno dobro organizovano sa dugom tradicijom. Dobio sam knjigu koja govori o 185 godina postojanja horske tradicije među Srbima u Temišvaru. Imamo pismene i kulturne tragove postojanja Srba na ovim prostorima od davnina. Ovde su Srbi autohton narod i oseća se duh zajedništva. To je ono što je bitno. I to sam primetio, kako u školi, tako i na Svetosavskoj akademiji. Vidi se da su ljudi povezani, ponosni i drže do sebe, svog identiteta i jezika. Za mene su oni primer kako treba Srbi uopšte da budu složni, efikasni, kreativni i istrajni u svemu što preduzimaju."
-Pored svih ovih atributa koje ste izneli za srpsku zajednicu, postoje ipak i neki problemi unutar nje. Osim demografskog smanjivanja, zajednica se suočava i sa problemom očuvanja srpskog jezika. Kako Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu kojom rukovodite pri Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, planira da se konkretno umeša u pružanju pomoći na planu očuvanja nacionalnog, kulturnog i jezičkog identiteta Srba u Rumuniji?
"Svaka zajednica ima svoje probleme, tako i srpska zajednica u Rumuniji, mada moram da kažem da su u odnosu na probleme Srba u regionu oni mnogo manji. Kakogod, moramo da ih rešavamo. Mi kao Uprava možemo da organizujemo u Srbiji kampove za decu iz Rumunije i regiona kako bi se ona upoznala sa svojom maticom i njenom kulturom na licu mesta, lepim stranama života u Beogradu i Srbiji, i da se umreže i druže sa drugom decom iz regiona sa kojom bi razgovarala na srpskom jeziku. To je ono konkretno što mi možemo da uradimo na planu očuvanja nacionalnog, kulturnog i jezičkog identiteta. Takođe, potrebno je da se vidi jasno koje su to još potrebe, šta može da se direktno uradi u Rumuniji, šta je nemoguće, kako bi Republika Srbija mogla da pruži direktnu podršku i pomoć. Mislim da je suštinsko važno pitanje nastavnog kadra i obrazovanja dece."
-Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu dobila je na predlog predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića tri puta veći budžet za podršku Srbima u regionu i rasejanju. Kako će se osetiti to povećanje u programskoj politici prema Srbima u regionu?
"To znači da ćemo moći da finansiramo projekte sa mnogo većim budžetom. Međutim, mi želimo da radimo nešto sistematski, a to su pre svega, kampovi za decu organizovani svake godine, kako bi svako srpsko dete iz regiona imalo priliku da se upozna sa Srbijom. Taj projekat će trajati dva i po meseca tokom leta. To je najveća stvar koju ćemo pokrenuti zahvaljujući većem budžetu. Takođe nastavićemo sa ekonomskim osnaživanjem Srba iz regiona kroz podelu stoke i poljoprivrednih mašina za područja gde su uslovi za život teški."
-Nameravate li da još nekim aktivnostima na planu podrške Srbima u regionu obeležite programski rad Uprave?
"Za Srbe u regionu sistematizovaćemo pomoć u smislu donacija udžbenika i lektira. Gde god da idemo vidimo da profesori i deca kubure sa opremom. Tako smo u Temišvaru na Savindan podelili 800 udžbenika, 1200 lektira i 100 paketa nastavnog materijala srpskim učenicima gimnazije „Dositej Obradović". To treba da bude sistematski, a ne kada imamo dajemo, a kada nemamo ne možemo. Uz povećanje budžeta imaćemo stalan plan nabavke za decu u regionu."
-Kada je reč o bilateralnoj saradnji između naše dve zemlje, gde vidite u normativnom smislu ulogu srpske manjine u Rumuniji?
"Srbi i Rumuni mogu da budu ponosni u obe zemlje. A konkretna uloga, bila bi upoznavanje. Kada jedan Rumun iz Temišvara sarađuje sa nekim Srbinom može da vidi da imaju ipak sličnu kulturu, istu veru, da mogu da postanu dobri prijatelji i susedi. To konkretno na delu pokazuje da postoji jedan kontinuitet između naše dve zemlje. Tačka u kojoj se spajaju Srbija i Rumunija su nacionalne manjine sa obe strane granice."
-Kao sekretar Međuvladine mešovite komisije za manjine Republike Srbije i Rumunije, koja ima za cilj unapređenja saradnje u oblasti zaštite manjinskih prava, kada očekujete konačno zasedanje ovog tela i zvaničnu sednicu koja se poslednji put održala 2011. godine?
"Očekujemo uskoro, usklađujemo zapisnik i radimo na tome. Sa obe strane postoji volja."
-Prisustvovali ste Svetosavskoj akademiji u Temišvaru. Da li ste čuli kada je neko iz publike dobacivano „Kosovo je Srbija"?
"Ono što sam primetio u Temišvaru, a to primećujem gde god da idem u regionu ili dijaspori, to je da nit koja povezuje sve Srbe jeste Kosovski zavet pored kulture i jezika. To je sastavni deo srpskog bića gde god da oni žive. Kada vidite da se Srbima u Rumuniji oči cakle kada čuju kosovske pesme, kao što je to bio slučaj na Svetosavskoj akademiji u Temišvaru, vidite da ih to dodiruje, da je to njihovo, shvatite koliko su Kosovo i Metohija bitni za identitet Srba gde god da žive."
-Vi ste na Kosovu i Metohiji započeli Vaše vezivanje za Srbiju i Srbe. Duhovno ste se krstili na ovoj svetoj srpskoj zemlji kroz humanitarni rad za tamošnje Srbe, a kasnije ste postali i građanin Srbije. Kako se sve to dogodilo?
"Osnovao sam u Francuskoj humanitarnu organizaciju „Solidarnost za Kosovo" 2005. godine nakon progroma Srba na Kosovu i Metohiji sa željom da pomognem deci žrtvama tih progroma. Tada nisam poznavao ni jednog Srbina, niti sam ikada bio u Srbiji pre toga. Ali smo u porodici negovali francusko-srpsko prijateljstvo. Moj otac se suprostavio bombardovanju Srbije 1999. godine i preneo je mom bratu, sestri i meni te vrednosti. Kada sam kao student video da se dešavaju progromi u Evropi , početkom 21. veka, i da su Srbi žrtve, želili smo da nešto pokrenemo i učinimo. Tako smo krenuli na put Kosova i Metohije, ne znajući ništa, osim da ljudi stradaju i da treba biti solidaran sa hrabrim Srbima. Upoznao sam zapravo Srbiju na Kosovu i Metohiju. Dolazio sam svake godine i donosio humanitarnu pomoć. Kasnije sam počeo da učim i srpski jezik, počeo da čitam srpsku književnost. Preselio sam se u Srbiju 2012. godine i razvio još više svoju humanitarnu organizaciju koja je nedavno postala punoletna. Funkcioniše već 18 godina i još je aktivna, pre par dana smo isporučili zdravstvene aparate porodilištima na Kosovu i Metohiji, u Pasjanu, Gračanici i Kosovskoj Mitrovici, u vrednosti od 110.000 evra."
-Ne prestaju da stižu uznemiravajuće vesti sa Kosova i Metohije do dana današnjeg. A kako tamo živi, zapravo, naš narod?
"Kao u zatvorima na otvorenom. Bez mogućnosti da svugde govore na svom maternjem jeziku, bez mogućnosti da putuju kada žele, zna se kada se može ići u neka mesta i gde se sme govoriti srpski jezik, a gde se ne sme. Na primer, ne smete da govorite na srpskom jeziku u Đakovici i Dečanima."
-Sve ono suprotno što uživaju nacionalne manjine u demokratskim i liberalnim državama?
"Teško da mogu da zamislim da se kao u Temišvaru može organizovati Svetosavska akademija i bal u Prištini odakle su proterani Srbi pre 23 godina i do dana danas nisu dobrodošli", kaže Arno Gujon.
Izvor: Radio Televizija Srbije
