Прошло је нешто више од две године од како сте на челу Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Какво стање сте затекли и како би описали тај период? Да ли бисте могли направити поређење у организовању и вођењу државне канцеларије и невладине организације?
Пре две и по године, Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону није била видљива у јавности, као мала јединица без директора, у оквиру Министарства спољних послова. Данас је ситуација другачија. Видљивији смо, и то не само у дијаспори и региону, где смо повећали број удружења с којима сарађујемо на пројектима за очување српског идентитета у расејању, већ и у самој Србији где људи препознају наш рад и важну улогу дијаспоре на културном, економском и политичком нивоу.
Пошто долазим из невладиног сектора, у почетку сам уложио поприличан напор да савладам процедуре и да се прилагодим. Донео сам неке своје специфичности у раду али и научио много тога од професионалца с којима радим на дневном нивоу.
Државна институција је велика машинерија која се спорије покреће, има своја правила, увезана је с другим институцијама. Оно што је добро је да оно што урадите, то постаје део система и има далекосежније последице.
Примера ради, када се деси нека изненадна хуманитарна ситуација, могу одмах да определим новац преко своје хуманитарне организације на горуће место, седнем у ауто и одем на лице места. С друге стране, овде у Управи да бих усмерио донацију где је потребна, морам да распишем конкурс, што је дуга процедура с роковима, комисијама итд. Да бих путовао морам да добијем потпис од министара спољних послова, финансија и председнице Владе. Разумљиво је да то захтева више времена и труда у процедуралном смислу.
Ипак, оно што смо урадили као Управа, попут отварања школа у свету или заштите имовине Срба из Федерације, ниједна невладина организација не би могла.
Шта је до сада био Ваш највећи изазов у овом послу? На који завршен пројекат сте најпоноснији?
Мислим да је то 1.000 нових ђака уписаних у српске школе у дијаспори. Имао сам прилику да обиђем школе које је основала Управа на почетку њиховог рада и годину дана касније. Одушевио сам се напретком деце, колико лагодније и самоувереније говоре српски. Кад једно дете у дијаспори зна српски, значи да један српски дом говори српски и да ће знања матерњег језика наставити да се преносе из генерације у генерацију.
У међувремену у неким земљама региона завршио се процес пописа становништва. Како бисте прокоментарисали резултате пописа и како су се они одразили на положај Срба у земљама региона?
Резултати показују тренд опадања броја Срба у многим државама региона где је попис обављен. Због тога постоји бојазан да ће поједина права бити укинута или маргинализована као што је случај у Вуковару, где је због пада броја Срба испод 30 одсто укинута ћирилица. То може да се одрази и на образовање ако нема довољно ђака да се формира одељење осим ако држава или град не покаже добру вољу.
Велику пажњу сте посветили животу Срба у ФБиХ. Узели сте учешће и у кампањи за очување српске земље у овом ентитету. Да ли сте задовољни резултатима?
У Федерацији БиХ до 1991. године живело је 541.000 Срба, а данас их је око 56.000 на том простору. Пре годину и по покренули смо кампању информисања Срба протераних из Федерације о њиховим имовинским правима. Ова кампања нам је изузетно важна јер право на имовину има око 400.000 расељених и избеглих Срба, који због усклађивања земљишних књига и катастра у Федерацији, могу да остану без свог наследства. До сада се Kанцеларији за пружање информација и бесплатне правне помоћи јавило 9.000 породица, што значи да су сви они отпочели поступке за остваривање имовинских права. Покренути поступци се односе на површину од око 57.000 хектара. Помогли смо да се отвори канцеларија за правну помоћ у Београду и да се покрене својеврсна онлајн канцеларија, преко портала „Српска земља“.
Ваша прва посета, као државног функционера, била је Савезу Срба из Словеније. У нашем листу смо писали како се српска заједница у тој чланици ЕУ стално увећава, између осталог приметно је да је сваке године све више студената из Србије који се тамо школују. Упркос томе Срби никако да дођу до статуса националне мањине. Имате ли Ви одговор на питање зашто је то тако?
Знам колико је важно добијање статуса националне мањине за Србе у Словенији, то би омогућило боље финансирање из буџета Словеније, веће присуство у јавном информационом сервису на српском језику итд. Поред бројности, српски народ би и према критеријуму аутохтоности, јер живи на том простору од почетка 16. века у Белој Крајини, требало да добије статус националне мањине, који у Словенији већ имају Италијани и Мађари. Словенци у Србији, којих је вишеструко мање, имају статус националне мањине.
Хрвати су веома тријумфално дочекали вест да сад имају и формално покриће за затирање ћирилице у Вуковару. На подручју погођеним земљотресима на Банији није се пуно тога обновило. Да ли то што српска заједница формално партиципира у власти даје наду да наши сународници могу да опстану у Хрватској?
Представници Срба у Хрватској учествују у власти и то је добро за наш народ јер може активно да учествује у друштвено-политичким дешавањима у тој држави. Међутим, увек треба имати на уму да су Срби у XX веку у два наврата били убијани и протеривани, што је довело до тога да према последњем попису има само 3 одсто Срба у Хрватској. Што се тиче очувања ћирилице ми с наше стране у Управи помажемо пројекте који су посвећени очувању писма и културе Срба. Добро је што је председник Вучић најавио отопљавање односа двеју држава, а за стабилност целог региона, важна је и иницијатива Отворени Балкан.
Утисак је да је највеће буђење доживео српски народ у Црној Гори. Боравећи у Црној Гори отворили сте изложбу посвећену лику и делу грофа Саве Владиславића Рагузинског. Да ли је реално да више икад наш народ изнедри дипломату таквог калибра? Како видите будућност српског народа Црне Горе?
Након промене на челу Црне Горе, верујем да ће ситуација за Србе бити боља. Тамо је поносан народ који успева да очува свој идентитет а какви су кад је ситуација озбиљна, видели смо пре две године кроз литије, када је народ у великом броју бранио српске светиње у Црној Гори. Што се тиче дипломата високог калибра какав је био гроф Сава Владиславић, српски народ је паметан и вредан где год да живи и увек ће имати виђене и утицајне људе.
Према задњем попису у Северној Македонији данас живи мање од 25.000 становника који се изјашњавају као Срби. Који су њихови највећи проблеми?
Проблем асимилиције код Срба у Северној Македонији је можда већи него у другим земљама региона због блискости језика, вере, менталитета, што води утапању српске заједнице. Ипак, она постоји, бори се и успела је да добије национални празник и да тако постане видљивија. Има право на образовање на матерњем језику и статус националне мањине. Ми пратимо и помажемо рад Срба у Македонији, а захваљујући председнику Вучићу ове године нам је повећан буџет па ћемо већом финансијском подршком традиционалним манифестацијама и активностима Срба у Македонији помоћи њихов опстанак.
Континуирано сте већ деценијама у бројним хуманитарним акцијама помагали наш народ у јужној српској покрајини. У којој мери је активна организација „Солидарност за Косово”? Да ли постоји могућност да посетите Србе на Космету?
Не, још увек. Тужим се пред приштинским судовима већ 5 година због тога. После забране реорганизовао сам „Солидарност за Косово“ тако да моји волонтери редовно обилазе српске енклаве. Имамо озбиљне пројекте, изградили смо десетак фарми, млекара, фабрика за пастеризацију воћа и поврћа по енклавама. Сваке године финансирамо самоодрживе пројекте, делимо стоку и пластенике, како би људи живели од свог рада а не од помоћи. Поред тога, „Солидарност за Косово“ годишње издваја више од 100.000 евра за реновирање школа на КиМ.
Утисак је да потпуно различити проблеми оптерећују Србе у региону у односу на остатак дијаспоре. Да ли се слажете са ставом да би због обима и количине проблема било потребно формирати засебну канцеларију или министарство које би се бавило само Србима из региона?
Највише изазова имамо у земљама региона будући да у дијаспори немамо статусних проблема. Положај Срба у земљама региона различит је од државе до државе. Није исто бити Србин у Љубљани и Гламочу. Сваку земљу пратимо посебно и имамо списак нерешених питања. Оно што је заједничко је да је српски народ аутохтон у свим земљама региона, да ту живи од давнина. Негде се поштују српски језик и ћирилица, негде не. Наша улога је да приликом сусрета са представницима земаља у окружењу покрећемо питања која су важна за српски народ, примера ради, зашто Срби немају статус националне мањине или одређена права, за разлику од њихових сународника који то имају у Србији, иако су мање бројни, или зашто је ћирилица потиснута?
Са позиције државног функционера како Вам изгледа међународна слика Србије са посебним освртом на Француску, земљу у којој сте рођени?
Мислим да се слика у Француској мења. На пример, пре само 15 година било је немогуће добити објективан чланак о стању на КиМ док данас у томе успевамо иако је ситуација далеко од идеалне.
Многи Вас због доказане љубави према Србији пореде са Арчибалдом Рајсем. Да ли сте посетили његову кућу на Топчидеру и постоји ли могућност се она претвори у музеј?
Пошто је Арчибалд Рајс највећи Србин несрпског порекла свакако заслужује да се успомена на њега негује. Иако ми поређење с њим ласка, нисам сигуран да сам заслужио да будем поређен с историјском личношћу као што је био Рајс. Трудићу се да оправдам поверење које ми је дато.
На које послове ћете се фокусирати у наредном периоду?
Поред рeдовних финансирања културних пројеката наших организација у региону и дијаспори, планирамо и да наставимо с подршком економским самоодрживим идејама које смо у претходне две године лансирали као пилот пројекте. Током лета, организоваћемо кампове за децу из региона, јер нам је намера да свако дете, рођено у региону, борави у Србији, упозна се с Београдом, обиђе историјске знаменитости.
Наставићемо с отварањем допунских школа српског језика и сад ће бити фокус на Северној Америци. Тамо су потребе огромне. Имамо контакте с нашим људима који живе у тим земљама. Намеравамо и да наставимо сарадњу с Министарством просвете, јер се нова школа, годину дана после покретања, прикључује систему тог Министарства.
Извор: Српско коло
