Директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону боравио је у Темишвару поводом Савиндана, посетивши српску заједницу. Том приликом дао је интервју за једини српски недељник "Наша реч", који преносимо у целости.
-Када сте први пут чули за Србе у Румунији?
"Први пут сам у Темишвару био пре десетак година са супругом, дошли смо на два дана да обиђемо град. Нисмо ни знали да има Срба у Темишвару. Сећам се да смо баш случајно ушли у Српску саборну цркву на Тргу уједињења, где смо чули српски језик и схватили о чему се ради. После тога смо се распитивали о постојању Срба у овим крајевима. Тако сам открио Србе у Румунији", каже Арно Гујон.
-Затичемо Вас у званичној посети српској заједници где сте присуствовали светосавским прославама. Како слику сада имате о Србима у Румунији?
"Делује ми изузетно добро организовано са дугом традицијом. Добио сам књигу која говори о 185 година постојања хорске традиције међу Србима у Темишвару. Имамо писмене и културне трагове постојања Срба на овим просторима од давнина. Овде су Срби аутохтон народ и осећа се дух заједништва. То је оно што је битно. И то сам приметио, како у школи, тако и на Светосавској академији. Види се да су људи повезани, поносни и држе до себе, свог идентитета и језика. За мене су они пример како треба Срби уопште да буду сложни, ефикасни, креативни и истрајни у свему што предузимају."
-Поред свих ових атрибута које сте изнели за српску заједницу, постоје ипак и неки проблеми унутар ње. Осим демографског смањивања, заједница се суочава и са проблемом очувања српског језика. Како Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону којом руководите при Министарству спољних послова Србије, планира да се конкретно умеша у пружању помоћи на плану очувања националног, културног и језичког идентитета Срба у Румунији?
"Свака заједница има своје проблеме, тако и српска заједница у Румунији, мада морам да кажем да су у односу на проблеме Срба у региону они много мањи. Какогод, морамо да их решавамо. Ми као Управа можемо да организујемо у Србији кампове за децу из Румуније и региона како би се она упознала са својом матицом и њеном културом на лицу места, лепим странама живота у Београду и Србији, и да се умреже и друже са другом децом из региона са којом би разговарала на српском језику. То је оно конкретно што ми можемо да урадимо на плану очувања националног, културног и језичког идентитета. Такође, потребно је да се види јасно које су то још потребе, шта може да се директно уради у Румунији, шта је немогуће, како би Република Србија могла да пружи директну подршку и помоћ. Мислим да је суштинско важно питање наставног кадра и образовања деце."
-Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону добила је на предлог председника Републике Србије Александра Вучића три пута већи буџет за подршку Србима у региону и расејању. Како ће се осетити то повећање у програмској политици према Србима у региону?
"То значи да ћемо моћи да финансирамо пројекте са много већим буџетом. Међутим, ми желимо да радимо нешто систематски, а то су пре свега, кампови за децу организовани сваке године, како би свако српско дете из региона имало прилику да се упозна са Србијом. Тај пројекат ће трајати два и по месеца током лета. То је највећа ствар коју ћемо покренути захваљујући већем буџету. Такође наставићемо са економским оснаживањем Срба из региона кроз поделу стоке и пољопривредних машина за подручја где су услови за живот тешки."
-Намеравате ли да још неким активностима на плану подршке Србима у региону обележите програмски рад Управе?
"За Србе у региону систематизоваћемо помоћ у смислу донација уџбеника и лектира. Где год да идемо видимо да професори и деца кубуре са опремом. Тако смо у Темишвару на Савиндан поделили 800 уџбеника, 1200 лектира и 100 пакета наставног материјала српским ученицима гимназије „Доситеј Обрадовић". То треба да буде систематски, а не када имамо дајемо, а када немамо не можемо. Уз повећање буџета имаћемо сталан план набавке за децу у региону."
-Када је реч о билатералној сарадњи између наше две земље, где видите у нормативном смислу улогу српске мањине у Румунији?
"Срби и Румуни могу да буду поносни у обе земље. А конкретна улога, била би упознавање. Када један Румун из Темишвара сарађује са неким Србином може да види да имају ипак сличну културу, исту веру, да могу да постану добри пријатељи и суседи. То конкретно на делу показује да постоји један континуитет између наше две земље. Тачка у којој се спајају Србија и Румунија су националне мањине са обе стране границе."
-Као секретар Међувладине мешовите комисије за мањине Републике Србије и Румуније, која има за циљ унапређења сарадње у области заштите мањинских права, када очекујете коначно заседање овог тела и званичну седницу која се последњи пут одржала 2011. године?
"Очекујемо ускоро, усклађујемо записник и радимо на томе. Са обе стране постоји воља."
-Присуствовали сте Светосавској академији у Темишвару. Да ли сте чули када је неко из публике добацивано „Косово је Србија"?
"Оно што сам приметио у Темишвару, а то примећујем где год да идем у региону или дијаспори, то је да нит која повезује све Србе јесте Косовски завет поред културе и језика. То је саставни део српског бића где год да они живе. Када видите да се Србима у Румунији очи цакле када чују косовске песме, као што је то био случај на Светосавској академији у Темишвару, видите да их то додирује, да је то њихово, схватите колико су Косово и Метохија битни за идентитет Срба где год да живе."
-Ви сте на Косову и Метохији започели Ваше везивање за Србију и Србе. Духовно сте се крстили на овој светој српској земљи кроз хуманитарни рад за тамошње Србе, а касније сте постали и грађанин Србије. Како се све то догодило?
"Основао сам у Француској хуманитарну организацију „Солидарност за Косово" 2005. године након прогрома Срба на Косову и Метохији са жељом да помогнем деци жртвама тих прогрома. Тада нисам познавао ни једног Србина, нити сам икада био у Србији пре тога. Али смо у породици неговали француско-српско пријатељство. Мој отац се супроставио бомбардовању Србије 1999. године и пренео је мом брату, сестри и мени те вредности. Када сам као студент видео да се дешавају прогроми у Европи , почетком 21. века, и да су Срби жртве, желили смо да нешто покренемо и учинимо. Тако смо кренули на пут Косова и Метохије, не знајући ништа, осим да људи страдају и да треба бити солидаран са храбрим Србима. Упознао сам заправо Србију на Косову и Метохију. Долазио сам сваке године и доносио хуманитарну помоћ. Касније сам почео да учим и српски језик, почео да читам српску књижевност. Преселио сам се у Србију 2012. године и развио још више своју хуманитарну организацију која је недавно постала пунолетна. Функционише већ 18 година и још је активна, пре пар дана смо испоручили здравствене апарате породилиштима на Косову и Метохији, у Пасјану, Грачаници и Косовској Митровици, у вредности од 110.000 евра."
-Не престају да стижу узнемиравајуће вести са Косова и Метохије до дана данашњег. А како тамо живи, заправо, наш народ?
"Као у затворима на отвореном. Без могућности да свугде говоре на свом матерњем језику, без могућности да путују када желе, зна се када се може ићи у нека места и где се сме говорити српски језик, а где се не сме. На пример, не смете да говорите на српском језику у Ђаковици и Дечанима."
-Све оно супротно што уживају националне мањине у демократским и либералним државама?
"Тешко да могу да замислим да се као у Темишвару може организовати Светосавска академија и бал у Приштини одакле су протерани Срби пре 23 година и до дана данас нису добродошли", каже Арно Гујон.
Извор: Радио Телевизија Србије
