Интервију - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону

Title
Idi na sadržaj
Интервју: Арно Гујон за Ало
08.01.2023   
Интервију

Француз, Србин, велики хуманитарац, човек ком су приштинске власти забраниле улазак на Косово и Метохију само зато што је тамо носио хуманитарну помоћ... Све је ово Арно Гујон.

 

Фото: Танјуг 

 

Наш саговорник је директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону при Министарству спољних послова Србије. Прво питање наметнуло се само од себе.

 

Шта бисте за себе рекли: да ли сте Француз или Србин?

 

- Свакако сам Француз по рођењу, али Србин по опредељењу. У мом срцу има довољно места и за Француску и за Србију. Одавно се у Србији не осећам као странац већ као домаћи. Желим да моја деца знају и о цару Лазару, као и о Јованки Орлеанки. Колико се ја осећам Србином, толико се моја жена, Српкиња рођена у Француској, осећа Францускињом, а наша деца су спој једног и другог. Код куће говоримо оба језика.

 

Шта вас је највише освојило у Србији?

 

- Моји деда и отац су ми причали, кад сам имао 13 година, да је Србија увек била француски савезник, да је то братски народ. Они су увек подржавали Србију, а нарочито за време бомбардовања 1999. Моји нису наседали на тада доминантну пропаганду у западним медијима, па и у Француској. На часу историје у средњој школи реаговао сам када је професор оправдавао бомбардовање. А потом, 2004, за време погрома на Косову и Метохији, када сам имао 19 година, с братом Бертраном сам кренуо да скупљам хуманитарну помоћ за Србе. Основао сам хуманитарну организацију „Солидарност за Косово“ и даље сам се, како сам упознавао тај народ, најпре на Косову, а потом и у остатку Србије, све више везивао за Србију.

 

Крстио сам се у Високим Дечанима

 

Славите ли и православни Божић?

 

- Славим Божић 7. јануара са супругом и децом, палимо бадњак, идемо у цркву на божићну литургију. Заједно са старијом ћерком Миленом, 2015. године, крстио сам се у Манастиру Високи Дечани. Православни Божић је за мене као православца верски празник, док за католички идемо у Француску код мојих.

 

Колико вам тешко пада забрана уласка на КиМ?

 

- Недостају ми људи с КиМ, кумови, пријатељи. Волео бих и да сам могао Нову годину да дочекам тамо, као што сам то чинио пре забране уласка, делећи хуманитарну помоћ заједно с француским волонтерима. Такође, посета српским манастирима је увек била за мене нешто посебно и импресивно. То нису само објекти, музеји, то су жива места на којима постоји невероватна енергија.

 

Шта обични Французи знају и мисле о Србији, јесу ли упознати са ситуацијом на Косову, да ли постоји свест о томе да један народ у 21. веку живи као да је у питању гето?

 

- Срби 23 године живе у енклавама које су затвори на отвореном и ван којих се не осећају слободно и безбедно, а с најновијим тензијама ово је само још израженије. С Куртијевом агресивном политиком и права Срба на северу су сада угрожена. Ако он преузме север, Срби ће и ту живети у гетима. Ми се трудимо да преко „Солидарности за Косово“ извештавамо о ситуацији, организујемо посете за стране новинаре и парламентарце, издајемо књиге, стрипове, часописе и документарце на француском и енглеском, да би свет видео како живе Срби у центру Европе. Мислим да се ствари мењају. Србија је на страни истине и правде, ситуација је мало боља него раније, али је негативна пропаганда и даље присутна, јак је проалбански лоби, међутим, ипак можемо лакше да се боримо него пре.

 

Ваша порука Србима на Косову?


- Да живе у миру и да се држе заједно. Они су модерни витезови на које сви треба да се угледамо.

 

Кад је био најрадоснији?


- Када сам добио држављанство Србије на основу заслуга. Запамтио сам и датум, 14. април 2015. године, јер је тада Александар Вучић, у то време премијер, потписао решење о мом држављанству, а моја ћерка Милена се сутрадан родила.

 

Како видите будућност Европе, хоћемо ли сви заједно преживети ово што се сада дешава?

 

- Преживећемо, наравно, или што би Никола Пашић рекао: „Спаса нам нема, а пропасти нећемо“. Европа има будућност, међутим, питање је какву будућност она жели. Сан Де Голове Европе, од Бреста на западу Француске до Владивостока на истоку Русије, данас изгледа неостварљив. Волео бих да се политика коју води председник Србије Александар Вучић води и на нивоу Европе, јер је то политика самосталности, која заступа искључиво интересе својих грађана, а не стране силе.

 

Шта вам кажу обични људи у Србији кад вас сретну на улици, у продавници...?

 

- Људи ми пружају подршку и питају ме каква је ситуација на Космету. Имао сам и разна лепа искуства која показују да има много хуманих људи у Србији. Рецимо, један београдски таксиста ме је препознао и када сам извадио новчаницу да му платим, он ми каже: „Не, не долази у обзир“, и онда је извадио 20 евра и каже: „За нашу браћу доле“. Нешто слично се догодило и када сам водио децу из косовских енклава на море у Тиват, тада ми је пришла једна Српкиња из Канаде и дала 100 евра да малишанима купимо сладолед.

 

Кад му је било најтеже?

 


- Посетили смо једну баку у селу код Новог Брда, која је живела сама, поприлично немоћна, сиромашна, није чак имала ни кревет. Ганути њеном ситуацијом, ми смо скупили новац, купили јој кревет и храну, остали мало с њом. Она је била одушевљена, али тешко је јер знаш да тако што си јој помогао једном ниси решио њен проблем. Она живи сама, а тамо нема никакве системске помоћи, нема социјалних служби. Кад сте у тим селима јужно од Ибра, нико неће доћи да вам помогне.

 

Извор: Ало

Министарство спољних послова Републике Србије - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону © Сва права задржана
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
МИНИСТАРСТВО СПОЉНИХ ПОСЛОВА
Управа за сарадњу с дијаспором
и Србима у региону
Nazad na sadržaj